Međimurska kuhinja sadrži ponešto za svaku prigodu. Uglavnom se radi o zasitnim jelima budući da su trebala osigurati energiju za cjelodnevni rad na polju.
Za vrijeme blagdana čitava bi se obitelj okupila i odmarala od teškog rada. Blagdansko ozračje naglašavalo se i jelom, a domaćice bi se posvetile kolačima, perecima, bidri i drugim jelima. Uskrs ili Vuzem jedna je od takvih prigoda.
Bez obzira na različitosti u pojedinim detaljima, na cijelom hrvatskom prostoru uobičajen je blagoslov jela. Među ženama, jer su one kao domaćice-kuharice isključivo nosile jelo na blagoslov, nastajalo bi pravo natjecanje koja će hranu donijeti u što ljepšoj košari/cekeru i sa što ljepšom ručno izvezenom salvetom. U međimurskoj su se košarici, po pučkom tumačenju, nalazila i blagovala jela “šunka koja se nese kaj bomo navek dobri kak šunka, a kruh kaj bomo drugima tak dobri i potrebni kak kruh, a jejci kaj bomo čisti i kaj bomo osećali života vu sebi, hren pak kaj bomo jaki i čvrsti kak hren, sol kaj bomo stalni vu veri i kaj namo nigdar pokvarenog govorili, a kolač kaj bomo sem ljudima slatki kak kolači”. Mrvice se nisu bacale, jer se vjerovalo da, blagoslovljene, imaju čudotvorne moći i čuvaju od zla i slaboga roda u kući, gospodarstvu i polju.
Blagdan Uskrsa obilježava se u obiteljskom krugu pa neka nam bude prilika da i ovaj Uskrs provedemo među najbližima, u toplom i ugodnom obiteljskom okruženju, uz obilje blagdanskih jela.
Izvor: Međimurski narodni običaji – Stjepan Hranjec
